Mislim da sam dovoljno maltretirao LDP i pomalo sebe tim mjestom na kojem sam stao, gdje svako može da me pljune, a ja da ćutim. Zato sam se vratio u Skupštinu.
Ovako lider LDP Čedomir Jovanović odgovara na pitanje „Blica“ kako je odlučio da se poslije dvije godine vrati na svoje radno mjesto, u skupštinske klupe.
– Ta pauza bila je najkraći put da ljudi shvate ko su Saša Radulović i Saša Janković, da ne možeš Vučića da srušiš patkicom, šta su Đilas, Tadić, Savez za Srbiju… Vratio sam se zato što sve što se tamo dešava više nema nikakve veze s onim što ovom društvu treba. Zato što niko nije popunio taj prazan prostor.
Niste se pojavili na skupu opozicije?
– Kom skupu?
Prošle nedelje je bila šetnja u Kruševcu, u subotu u Beogradu.
– Mislite na ovo što Savez za Srbiju radi zbog prebijanja Borka Stefanovića? Rekli su mi da je Đorđo Žujović, član Predsedništva LDP koji je pretučen u Hrtkovcima, na plakatu kojim se poziva na skup protiv krvavih košulja. Kada je Đorđo protestovao protiv Šešeljeve ideje da tamo organizuje skup nakon presude Haškog tribunala kojom je proglašen za ratnog zločinca, pretučen je. Mene niko ne treba da zove, posebno ne oni koji su uvijek bili miševi iza mojih leđa. Zato i nisu svjesni da smo LDP i ja na mjestu otpora svakom ludilu oduvijek. Da na proteste ne idemo samo onda kada boli nas, nego onda kada je naša dužnost da pomognemo drugima. Prvi sam reagovao kada je razbijena glava Borku Stefanoviću, kao što sam i prije toga isto učinio svaki put, bez obzira na to čija je glava.
Šta mislite o skupovima na kojima govore ljudi iz sveta kulture, sporta, poput Mirjane Karanović, Duška Vujoševića…?
– Previše mala leđa da bi se sakrila tako velika nesposobnost. Cijenim te ljude, ali mi nikad nije bila bliska ta vrsta politike. Šta to zna da kaže Mirjana Karanović što ne zna da kaže Đilas? Ili poštenije, šta to smije Duško Vujošević i zašto to što može on ne mogu svi oni? Mislim da političari treba da kažu šta žele pa da za to traže podršku. Možda je najbolja slika naše samosažaljevanje zbog izgubljene medijske slobode. Nije sporno da su naši mediji u najvećoj mjeri žrtva vlasti, živimo u tako jadnom društvu da je nezamislivo da bez toga možeš da opstaneš. Nešto drugo je tu strašno. Koju su to istinu svi oni pokušali da kažu pa nisu uspjeli? Koja je to zajednička velika istina Dveri, demokrata, Vukadinovića, Vuka, Đilasa ili Stamatovića?
Rušenje vlasti.
– To je njihov mokri san. Istina je da nam je Srbija na Vučićevim plućima i da može gotovo sve zato što su mu 2012. arogantni i samozaljubljeni svojim glupostima dozvolili da im preuzme svet koji su stvarali za sebe i po svojoj mjeri… I njihovi tabloidi preko kojih su pomislili da kao na šabačkom buvljaku „pazare“ Politiku i sve njihove televizije, klubove, pozorišta. Sve protiv čega su danas. Da li vi stvarno mislite da je meni mjesto na platou ispred Filozofskog fakulteta sa čovjekom koji je desetogodišnjake podvodio ruskim palikućama?
Mislite na Stamatovića?
– Da, na jednog od osnivača SzS. Gde su danas? Nije valjda da Stamatović brani Srbiju ispred Filozofskog fakulteta. A zašto nije sa svojom braćom u Mitrovici, na Gazivodama, s puškom u ruci kad Tači ide da pije kafu? Zato što je patriota do posljednjeg zlatiborskog ara. On sad mene žigoše, zajedno sa SzS, kao izdajnika i lažnu Vučićevu opoziciju jer ne mislim da treba da ćutim ili podržim to igranje s našom djecom. Ne treba da me zovu, meni tamo nije mjesto.
Jeste li vi opozicija? Ostatak opozicije vas ne vidi tako.
– Bilo bi loše kada bi moj status u društvu zavisio od sposobnosti te grupe ljudi da me prepoznaju. Ne želim da budem s njima. Nisam nikad želio. Ja sam izdajnik i za crnu ruku i za bele listiće. A zapravo sam jeretik.
Šta mislite o odluci Prištine o carinama i vojsci?
– Mislim da je Albanac sa puškom – Albanac sa puškom. Bez obzira na to da li je to pod amblemom UČK, KPS ili vojske Kosova i od toga ne treba praviti problem veći od činjenice da Albanac naspram nas ne može da bude siguran bez te puške, a ni mi prekoputa njega. Ne može se dva puta izgubiti isto. Koliko još puta možemo da izgubimo Kosovo?
Mislite da je izgubljeno?
– Volio bih da Kosovo bude posljednji tragičan gubitak srpskog naroda. Ne mislim pritom na zemlju, manastire… Mislim na mir koji nikad Srbi nisu imali. Mislim na priliku da živimo s drugima, da pomažemo jedni drugima. Ostali smo sami, a režimo jedni na druge. Nemoćni pred sobom, porodicama, društvom, svijetom oko nas sami sebi lomimo vratove. To generiše agresiju koja nas uništava. Vučić nije uzrok, motor. On menadžuje tu nesreću umjesto da je raskrinka. Šminka je tamo gdje moramo da je ogolimo do kosti. Bježi od borbe s njom, a pošto zna da samo propala politika ne vodi borbe i nema neprijatelje, vešto bira one koji mu ne mogu ništa, a dižu prašinu. Tako su među nas aterirali Janković, DJB, Đilas…
Kako biste, da ste u situaciji, riješili vakuum u dijalogu?
– Ne radi se o vakuumu u dijalogu. Ovo što nam se sada dešava je najrealnija slika naših međusobnih odnosa. Sve drugo je mejkap sa jeftinom kozmetikom. Peti sprat staklene zgrade u Briselu, nedelja, kad i gradski prevoz jedva da radi, Federika Mogerini, Vučić, Tači, kanapei od prošlog puta, kafa prekuvana…
Ali kosovski problem mora da se riješi…
– Ko kaže? Što nikad nije rešena Bosna? Što Palestina nije? Ko kaže da postoji dno? Samo je laž da možemo izabrati život u vakuumu. Zamrznuti konflikt. Pa pod nama je led davno pukao. Na santi smo, a santa u fritezi.
Ali bi bilo dobro?
– To je pitanje budućnosti naše dece. Rešenje je u Beogradu, a ne u kabinetima Tačija, Haradinaja, u Briselu, u nakinđurenom Kremlju.
Šta Beograd treba da uradi?
– Mi Srbi treba da budemo pošteni prema sebi.
Budite konkretni.
– Treba sebi da priznamo i preuzmemo odgovornost za svoj život. Da oslobodimo djecu. Da jedni drugima damo mir, slobodu, život bez frke. Kosovo je samo tragična posljedica naše nemoći, nepravde koju smo drugima nanijeli, koju su nama drugi nanijeli, sve ovo drugo su s*anja. S*anja najstrašnija.
Ne mislite da Vučić ode i potpiše nezavisnost? To je naivno. Borimo se. Neke zemlje povlače priznanja.
– Tačno. Surinam će nam pomoći u tom živom blatu, onoliko koliko je pomogao Albancima.
Kažete da treba da „preuzmemo odgovornost“. Šta je to konkretno?
– A šta ćemo ako bi nekom baš sad dobrodošao mali balkanski rat. Sirija je daleko, koga briga za Ukrajinu…
Da ga izbegnemo?
– Zar ja to ne radim sve vreme?
Hoćemo li ga izbeći priznanjem KiM?
– Apsolutno da. Ali to nije dovoljno. Priznanjem čega? Etničkog čišćenja? Klanje Srba pošto smo mi proje toga klali Albance? Znate zašto ne može granica na Ibru? Zato što bez Srba sa severa KiM oni na jugu ne postoje, a ne zato što je Vučić izdajnik, pa traži parče Leška i Leposavića. Sa Srbima sa sjevera na KiM imamo deset poslanika. Nezaobilazni su u pravljenju vlade. To nije moj model rešenja, ali je jedino što je ostalo. Srbija je prva trebalo da prizna Kosovo i to ne ono što na KiM danas postoji, već da kaže kakvo treba da bude i da se bori. Ne znam nijednu zemlju koja je imala snagu za nešto tako, ali bez toga ne možemo da riješimo odnos s Albancima.
Da li vas brinu poslednji potezi Prištine?
– Da. Kad sam razgovarao s Haradinajem i sa Tačijem, rekao sam da nije njihov problem to što Srbija ne priznaje Kosovo, već to što se kosovska situacija rješava kroz insistiranje na takvom slomu Srba da posle toga niko u narodu neće biti normalan.
Kad ste razgovarali?
– Posljednji put kada su doneli odluku o uvođenju taksi, razgovarao sam s Haradinajem. Tači ćuti.
Hoće li povući?
– Neće. Nema više gdje. A ni ja nemam razumijevanja.
Da li vas je makedonski premijer Zoran Zaev zvao da mu budete savetnik?
– Ne mogu da popujem nikome. Ja sam se u istom trenutku sreo sa Zaevom i zamolio Željka Komšića da se kandiduje u BiH. Nisam pomagao njima, ja sam to radio jer pomažem zemlji. Pozvao sam Zaeva i zamolio ga da da izjavu o onoj gluposti o paktu svih protiv Srbije i on je to uradio.
Angažovaniji ste u BiH ili Makedoniji nego ovde.
– Moja jedina želja je da Makedonija i BiH razumeju šta Srbija pokušava da uradi i podrže Srbiju ako se eventualno postigne neki dogovor oko KiM. Mog naroda u Makedoniji gotovo da nema, u BiH se suočava i s kaznom koju nije zaslužio. Dodikova pojava u Sarajevu će i najdobronamernije uvjeriti da smo beznadežan slučaj.
Kažu da je Dodik poslednji veliki srpski državnik?
– On je velik onoliko koliko je bio veliki američki tenk na kojem je došao u Banja Luci na vlast 1996. ili 1997. Njegova veličina se mjeri količinom gluposti koju je ostavio. Često putujem kroz pustu i nesrećnu Republiku Srpsku. Kakav je to div i junak. Ne da mira srpskim kostima po Jasenovcu, mene zajedno s Kusturicom proglašava izrodom da bi njih dvojica jadni s ustašama pravili koaliciju, silujući Srbe po Drvaru i Grahovu da svi glasaju za HDZ i Čovića koji je uspeo da otjera Aleksu Šantića iz Mostara i bulevar nazove imenom Mileta Budaka. Kakva fantastična koalicija! Ofucane Srbende kojima smeta što im je koalicioni partner ostao pred vratima predsjedništva, jer sam ja stao uz Komšića koji je uspio tu grotesknu trojku da prestigne.
Kako je u biznisu?
– Pokušavam da radim. Ide ok. Znači, imam zilion problema, kao i svi. Nagaravili su me, to se danas zove reputacioni rizik. Mogu da biram, ali samo na nekim ostrvima. A ja ne mogu da budem lopov. Jeste li se nekada pitali kako me nema u Panama pejpersima ili u Vikiliksu i kako su to preboljeli ovi eksperti po Srbiji? Sve što imam, to je pod mojim imenom, piše Blic.rs.