Jedina želja mi je da vidim majku, ali nikada je ne bih tražio. Što da je tražim kada nas je ostavila? Ipak, često mislim o tome da li ličim na nju – kaže Perica Petrović (13), najmlađi od trojice braće koji žive sami, u trošnoj kućici na padinama planine Mučanj, u selu Maskova, koje je udaljeno 40 kilometara od Ivanjice u Srbiji.
– Oni su moje sunce. Majka ih napusti, otac prerano napusti ovaj svijet, zla sudbina nadvila se nad mojim unucima – priča deda, prenosi Blic.
Rukavom vunenog džempera on briše suzu da unuk ne vidi.
– Sjećam se kao da je danas bilo, a ima tome više od decenije. Majka im pošla u Ivanjicu da kupi pribor za školu. Moj sin je ispratio i dogovorili se da je uveče sačeka pošto od glavnog puta do naše kuće ima tri-četiri kilometra, kroz šumu je i mračno… On izašao uveče, ponio lampu, čekao je satima… I sljedeće veče isto, misleći da je možda prespavala kod rođaka, ali ona se nikada nije vratila – priča deda Dragoljub.
Kasnije su saznali da se udala negdje u Sjenicu. Sud joj je dodijelio najmlađeg Pericu, ali je drugi muž vratio Pericu njegovoj kući i braći. Tada je imao tek dvije godine.
– Najvažnije mi je da sam sa svojom braćom. I kada nemamo, trpimo, pomažemo se. Vikendom dođe tetka, ona nam je staratelj, obiđe nas, počisti. Volio bih da imam kompjuter, da vidim more, a jednom sam sanjao da sam u Beogradu. Mnogo sam tužan kad djeca u školi pričaju kako su sa roditeljima bili na ljetovanju – priča Perica kome je želja da nakon osmog razreda nastavi školovanje.
U taj čas u kuću ulazi Mihajlo. Vodio je volove na pašu.
– Ja neću dalje u školu. Nema se para, a i volim poljoprivredu, to radim čitavog života. Brali smo maline, sijali i vadili krompir, obrađivali zemlju. Ništa to meni nije teško. Sad sam na pašu izveo Baljka i Zlatka, oni su mi ljubimci. Sve sam ih naučio, razumiju me bolje neg’ ljudi – govori Mihajlo o svojim volovima.
Dječje ruke izbrazdane od teškog rada savijaju se oko vrata mlađeg brata pa onda prijateljski padaju na pleća starog dede.
– Ivan još nije stigao. Sad će i on valjda, pa da zatvorimo stoku i večeramo. Perice, opet ne valja slika na TV-u, ne možeš da pogledaš crtaće – sekira se Mihajlo zbog mlađeg brata i pokušava da popravi dotrajali televizor.
Petrovići nemaju ni kupatilo. Imaju samo jedan drugog i želju da žive kao i njihovi vršnjaci. Komšije za njih kažu: Tako mali, a tako zreli. Sve rade, od kućnih poslova do onih poljoprivrednih. I traktor voze, i krave na pašu izvode, a žive u trošnoj kućici koja se ozbiljno nakrenula.
Teško je vrijeme, nema se novca, inače bi se u selu organizovali da im pomognu. A oni, ne žale se, glave su im visoko uzdignute, iako tuga viri iz njihovih zjenica.
(Blic.rs)