Godinu dana nakon mog prvog susreta sa Mostarom, gonjen istim poslom i istom željom da otkrijem nešto novo otkrivam lepote Romanije, iako vreme baš i nije bilo na mojoj strani. Spuštam se niz planinu, prolazim kroz Sarajevo i sada već poznatim putem nastavljam ka svom cilju. Sada imam još jedan motiv, u gradu koji je jako daleko od svih mojih društvenih i rodbinskih veza imam srodnu dušu, osobu koju sam želeo da ponovo vidim, zapravo više njih.
Za Bh-index portal piše: Zoran B. Đurić
Nismo bili u kontaktu osim kurtoazno oko praznika:“ Hvala sve najbolje i tebi.“ Razmišljam da li se nešto promenilo i da li je primereno da očekujem nastavak druženja koje je na mene prošle godine ostavilo takav utisak, da sam po prvi put u životu napisao neku kratku priču i uz to imao sreću da mi jedan portal sve to i objavi?
Stranci na putu me podsećaju da sam se ovuda kao klinac vozio sa roditeljima ka moru, da li je moguće da je toliko vremena prošlo, razmišljam dok ulazim u Mostar, koji me dočekuje toplo i oblačno u smiraj jednog uglavnom kišnog dana. Hotel je drugi ali osnova se ne menja, „osobna“ je i dalje dovoljna za prijavljivanje.
Koliki sam ja to stranac ovde?
Ako sam prošli put i imao dileme, sada sam siguran, iako nas deli granica negde smo jako slični. U osnovi nas samo deli nešto imaginarno i skroz nejasno, makar u mojoj glavi i ono drugo skroz realno, teško za prevazilaženje, suviše sveže sećanje na međusobno gledanje kroz nišanske sprave i bol za izgubljenim bliskim osobama, posle koga mnogi od nas ne mogu biti isti.
Popodnevni susret i fantastično lak nastavak razgovora od pre godinu dana me samo samo uverava u razmišljanju da zaista u ovo prelepom gradu imam prijatelja ili barem istomišljenika. Njegova želja da našem druženju pridoda još jednog svog prijatelja samo govori u prilog tome.
Uz sir iz ulja, pršutu i domaće vino ređaju se teme, sećanja, gluposti iz detinjstva,priče o tome kako bliski ljudi kojima pomognemo u tuđini ne mogu to da nam oproste ali su u stanju bez problema da poštuju nekog Nemca ili Finca, priče jasne samo nama sa ovih prostora i gle čuda, Semirov prijatelj i ja imamo zajedničke poznanike. Gde? U Crnoj Gori. Joše jedna granica, još jedan meni relativno dalek kraj, gde sam igrom slučaja letovao i upoznao neke ljude.
Sva trojica ka neku mantru ponavljamo kako je svet mali. A da li je?
Da li su to sve samo puke slučajnosti ili se ljudi sličnih osobina nekako traže i nalaze ma gde bili, slično kapljicama vode koje stavimo u benzin, a one ne žele da se pomešaju sa njim već se ne pogrešivo međusobno pronalaze i drže zajedno. Kao teže padaju na dno ali kako ih ima sve više podižu nivo i polako isteruju benzin iz posude i na kraju ostaju same kao pobednici, doduše malo čudnog ukusa kao posledica borbe sa benzinom ali zar svi nemamo ožiljke od svojih borbi?
Na ovim prostorima umemo da se delimo na mnogo načina, sa iznenađujuće mnogo energije, samo da bi dokazali da smo drugačiji bilo da je to nacija, vera ili boja sportskog kluba. Šta sve ne uradimo da bi na kraju tih podela ostali sami, jer smo se podelili i unutar tih raznih grupa, naizgled zajedno ali u suštini svako za sebe. Umesto da različitost vidimo kao priliku za učenje želimo da je eliminišemo, uništimo i čini mi se za malo drugih stvari pokazujemo toliko entuzijazma. Vrapci u prirodi ubiju odbeglog kanarinca zato što je žut, da li je to naš nivo? Da li možemo bolje od vrabaca?
Slučajan susret sa ljudima, koji opet slučajno poznaju moje slučajne pozananike mi daje nadu da ipak nismo svi vrapci i da nisu svi susreti slučajnost,da možemo prevazići podele ako se držimo zajedno i ako stalno pronalazimo jedni druge, da protokom vremena možemo napuniti posudu u kojoj živimo i da nas može biti više od onih kojima je blisko razmišljanje vrabaca.
Bio bih utopista kada bih verovao u svet bez različitosti, sem toga bilo bi dosadno tako živeti. Jedina podela koja je meni bitna i za koju verujem da na kraju mora pobediti jeste ona koja deli ljude na dobre i loše.
Verujem da sam proveo prijatno veče sa dobrim ljudima.