Debi na Mundijalu, pa još na brazilskoj Maracani i protiv dvostrukog prvaka sveta! Može li bolji scenario? Može. Da Zmajevi pobede Gaučose! Ili bar nerešeno?
Piše: Velimir Ilić (Al Jazeera Balkans)
Kako je god okreneš, lopta je okrugla, al’ bi malo mogla biti okrugla i u našu korist. Neupućeni bi, da su u nedelju, koji minut pre ponoći, kročili u beogradski Kulturni centar Grad, fakat prvo pitali: “A koji su ovde naši?”
I zbilja, na zidu okačene tri zastave – Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, plavo-žuta u sredini. Obzirom da Srbija – što reče njen šef diplomatije Ivica Dačić – “sad nema tih problema” jer se nije plasirala na Svetsko prvenstvo, ovde u Savamali, starom beogradskom kvartu – navija se za komšije.
Komšije su – naši. I svi su ovde – naši. Tako se ponašaju i tako se osećaju u polumraku starog magacina, pretvorenog u Kulturni centar Grad – ni na Marakani, ni u Sarajevu ili gdegod u Bosni, nego skoro usred Beograda.
Dok iz kluba preko puta odjekuju karaoke, a pripiti gosti daju sve od sebe da prepoznaju note i tekst, u KC Grad se ori “Vooolim Bosnu”.
Na stolovima po koja plastična čaša piva, koka-kola, zastavice “Navijaj za komšije”… Pridošlici prvi pogled propadne dok mu se oči priviknu na polumrak, pa tek na drugi ili treći pogled postaje jasno da je u publici polovina devojaka, a možda ih je i više…
Navijaj za komšije
Akcija “Navijaj za komšije”, kojom nevladina organizacija Inicijativa za ljudska prava (YIHR) kroz bodrenje reprezentacija Hrvatske i Bosne i Hercegovine želi da promoviše dobrosusedske odnose, zdravo navijanje i sportski duh, usledila je nakon što se Srbija nije plasirala na ovogodišnju Mundijal u Brazilu.
Cilj im je, kako kažu, da navijanjem za komšijske reprezentacije pošalju poruku da je pojam navijač prethodnih par decenija i u Srbiji i u regiji devalvirao i gubio pravo značenje jer su se s navijačima poistovećivali huligani i nasilnici.
“Godinama se ne navija ‘za’, već ‘protiv’ nekoga i upravo zato želimo pokazati da pravi navijači i ljubitelji sporta, kojima je uskraćeno da normalno gledaju utakmice i slobodno navijaju, ne žele da budu u seni huligana i nasilnika koji nezasluženo sebe zovu navijačima”, kažu aktivisti YIHR-a.
Domaćini navijačima BiH zakazuju novu rundu akcije “Navijaj za komšije” 21. juna protiv Nigerije, a tri dana pre toga navijanje za Hrvatsku protiv Kameruna 18. juna.
Ispred, u prvom redu, crnokosa cura u beloj majici s raširenim navijačkim šalom najglasnija.
Graja na početku na čas utihne dok komentator čita sastave timova.
“Zašto ‘vako defanzivno?”, hvata se za glavu jedan mladić. Njegovo čuđenje izaziva nekoliko radoznalih ženskih pogleda, uz neizgovorenu saglasnost: “Valjda zna o čemu govori”.
“Ej, selektore, popij nešto na moj račun”, dobacuju mu iz susednog reda.
Zvižduk pištaljke za početak meča gubi se u žamoru. “Idemo, Bosnooooo!”
Pogrešan gol
I onda ona lopta, pogrešno okrugla, pogrešno udara Kolašinca u nogu i – ulazi u pogrešan gol …
Ne zna se šta je teže – iznenađenje, neverica ili činjenica da Argentina vodi 1:0.
“Selektor” koji je maločas gunđao zbog defanzivne startne postave ”Zmajeva” nekoliko puta uzastopce nervozno lupa rukom po kolenu i psuje, autoritetom iskusnog navijača.
Istovremeno, režiser TV-prenosa kao za inat drži u krupnom planu zbunjenog Seada, pa vrti usporeni snimak gola. I dok opet kamerom prati maleroznog golgetera, nesvesnog da je upravo ušao u istoriju svetskih prvenstava kao strelac najbržeg autogola, na licima publike je toliko sažaljenja i solidarnosti da bi, čini se, svako od njih toj kameri ponudio svoje lice, da podeli, ili bar malo rastera Seadov očaj.
Šok prolazi brže nego što se moglo očekivati. Uostalom, dugo je do kraja, a ona lopta je i dalje okrugla… Ređaju se akcije, pa sudar Aguera i Bičakčića, obojica na zemlji…
“E moj frajeru, njega si naš’o, pa bosanska je to glava…”
I zbilja, Bičakčić prvi ustaje.
“Eto, kažem ja…. Ideeemoooo Bosna!”
I onda 41. minut, i svi na nogama kad je Lulić glavom zaposlio ruke argentinskom golmanu Romeru. Skoro do 46. minuta skandiranje “Mi to možemo, mi to možemo”. Potom nestrpljenje na poluvremenu, komentari i gužva za šankom.
Šanker skida penu sa pune čaše i komentariše: “Ovo je vreme kad se pije pivo i kad se… ide otočiti popijeno iz prvog poluvremena”.
Moraš li, Messi?
Iz bašte se čuje komešanje, redari istrčavaju. U sali bojazan da su opet u “komšijsku publiku” pokušale da utrče ostrašćene pristalice Rada, Partizanovi “Grobari”, Zvezdine “Delije” ili neki slični koji vole kad ih se zove – navijačima.
Gužva se brzo stišava. “Stari računi, malo frke i ništa. Sve je to deo folklora”, objašnjava jedan poznavalac lokalnih prilika.
Olakšanje na licima početak drugog polovremena ubrzo smenjuje novom napetošću. Dvostruki svetski prvaci imaju dostojnog protivnika, ali… kad bi ona lopta bila bar malo okrugla u korist borbenih ”Zmajeva”.
Ni Hajroviću ne polazi za nogom, jednom, pa drugi put… Teški uzdasi…
I tek što je neko u publici prkomentarisao kako se “Mesi večeras nije naigrao”, najskuplji u timu Argentine levicom pokazuje da je od njega katkad dovoljan i samo jedan potez na utakmici. Moraš li, Mesi?
“Nepravedno, nerealno… Bosna je više šutirala na gol… Jeste, al’ nije ušla”.
A Mesijeva jeste, jedva, od stative, ali jeste…
Komentari se smenjenju, ali nada ne da razočarenju da publici pokvari raspoloženje. Neki su, ipak, razočarani, ustaju i vrte se okolo, šalju poruke i dopisuju se. Facebook i Twitter nemaju granice.
“Vidi, i Nole gleda tekmu”, pokazuje jedan mladić foto-tvit Novaka Đokovića, zavaljenog u krevetu ispred plazma ekrana.
”Zmajevi” napadaju.
“De, molim te, samo jedan, samo jedan… bar jedan”, skakuće, stisnutih pesnica, devojka, prigodno obučena u boje državne reprezentacije – žuta majica ispod, plava preko.
Pored nje, verovatno najvatrenija navijačica večeri, ponovo razvlači šal iznad glave, pa neumorno duva u plavu trubu… i tako na smenu. Zove se Nerma Kuntić, ako sam dobro čuo između povika “Voooolim Bosnu” koji nadjačavaju glas ove devojke.
Dani su Sarajeva u Beogradu, od 14. do 16. juna, a navijanje za komšije nema granica, objašnjavaju organizatori akcije “Navijaj za komšije”, aktivisti nevladine organizacije Inicijativa mladih za ljudska prava.
“Mi to možemo!”
U 68. – ili beše 69. minut – skandiranjem “Vedo, Vedo” publika pozdravlja ulazak Vedada Ibiševića, nadajući se, ali ne sluteći….
“Pa, ‘de si ga dosad držao, Sušiću”, opet se umešao onaj “selektor”. Niko se više ne osvrće na njegove komentare.
“Mi to možemo, mi to možemo”, ustaje i skandira grupa od dvadesetak devojaka i mladića. Da je neko baš i prebrojao možda bi se čak ispostavilo da je devojaka bilo više u publici, ali da su bile temperametnjije, drčnije i bučnije od mladića – nema dileme.
I onda – euforija. Vedo se upisuje u istoriju -2:1. Prvi gol BiH na prvenstvu sveta. Ima li vremena za 2:2? Malo ko u publici ne veruje u čudo posle čudesnog Ibiševićevog gola. Usporeni snimak, jedan, pa drugi ugao.
“Ma vidi kako vuče loptu, vidi ovaj pâs.. Skoro s pola terena… Maaajstoriiii!!!”, viče mladić s bradicom i, oduševljeno šireći ruke, prosu piće sa stola.
Od isprskanih ni psovke… Kakav uticaj golova na međusobnu toleranciju!
“Golmane, kupi suknju”, dobacuje devojka u majci s bretelama dok kamera iza gola pokazuje da je Romeru lopta prošla kroz noge.
Još koji minut do kraja. Nade ima, a ima li čuda? Ne bi bilo čudo da Bosna izjednači, ni da pobedi. Mada… čuda su moguća, ali ako ona lopta još malo bude okrugla u korist Zmajeva.
Kraj utakmice. Ako ima dostojanstvenih poraza, onda je to ovaj. Žal za bodom, žal za pobedom, ali retko na kom licu razočarenje. A Nerma Kuntić i dalje skakuće s noge na nogu, razvlačeći šal iznad glave.
U međuvremenu, poraz uvek treba gledati s vedrije strane. I da se ne zaboravi – ostalo je noćas od Bosne i Zmajeva ponešto i za tu fudbalsku istoriju. Kolašinac – nikad brži autogol na dosadašnjim svetskim prvenstvima, Ibišević – gol prvenac državne reprezenacije koja je debitovala na Mundijalu. Tri u jedan. Malo li je?