U našem podneblju, pričaju Karići, šišanje ovaca obavlja se jednom, eventualno dva puta godišnje. Ovce se šišaju kada je vrijeme za to najpogodnije, a to je kraj proljeća, u maju i junu. Kada ovce počinju da pasu, porast vune je najveći.
Travničani Sejdo i Meho Karić, iz okoline Gradiške, imaju pune ruke posla. Oni šišaju ovce već trideset godina i do toga dobro zarađuju.
Sejdina i Mehina dnevnica je 250 KM, što smatraju dobro plaćenim poslom. Cjena šišanja jedne ovce je četiri KM, a za sat u prosjeku ošišaju dvadesetak ovih životinja. Sejdo je za Srpskainfo ispričao, nakon šišanja velikog stada Saše Lazića u Kozincima kod Gradiške, da je šišanjem ovaca davno ovladao.
– Nekada je moja porodica imala nekoliko stotina ovaca, ali su sve uginule od bruceloze. Zbog toga sam, nakon prestanka nomađenja, bio prinuđen raditi druge poslove, od kojih može da se živi i porodica prehrani. Šišanje sam naučio od starijih, isto kao i moj rođak Meho. Umesto teranja ovaca na ispašu po cijeloj Krajini i Posavini, sada pripašemo makaze i drugi alat pa put pod noge – ispričao je Sejdo Karić.
Podsjeća da je sada sezona za šišanje ovaca i da imaju mnogo posla.
– Idemo po cijeloj BiH i Hrvatskoj. Poslije Gradiške, u svom notesu imamo stočare u Dubici, Kostajnici, Prijedoru, onda idemo u Bihać i Petrovac pa preko Glamoča, Drvara i Grahova putujemo u Kninsku krajinu, u Dalmaciju… Upravo su nas zvali stočari iz Sinja i Trilja, da i tamo dođemo, da ošišamo njihove ovce. Većinom su to naše stalne mušterije – priča Meho Karić (40).
On kaže da tokom godine, kao i Sejdo radi i druge poslove.
– Nema posla kojeg odbijamo… Siječemo šumu, cijepamo ogrevno drvo, kosimo travu, kopamo kanale, gradimo štale, šupe, kokošinjce… – objašnjavaju Karići svoj angažman tokom godine.
Ipak, šišanje ovaca i oblikovanje papaka, u ovom periodu, za njih je primarno. Prema evidenciji koju precizno vode, obojica godišnje ošišaju po 3.500 ovaca.
U našem podneblju, pričaju Karići, šišanje ovaca obavlja se jednom, eventualno dva puta godišnje. Ovce se šišaju kada je vrijeme za to najpogodnije, a to je kraj proljeća, u maju i junu. Kada ovce počinju da pasu, porast vune je najveći. Tehniku šišanja takođe detaljno objašnjavaju.
– Ovce se šišaju u ležećem položaju. Najprije se stavljaju na bok i šišanje počinje od stomaka, unutrašnjih strana nogu i vrata ka leđima. Kada se ošiša jedna strana, runo se prebaci, a ovca se okreće da bi legla na ošišanu stranu. Poslije ošišane druge strane, skida se vuna sa glave i repa, vodeći računa da se ovca ne povrijedi ili uznemiri – objašnjavaju ovi šišači ovaca, suštinu svoga zanata podsjetivši da je ljudska ruka sa škarama nezamjenjiva u ovom zanatu.
– Danas je, na žalost, vuna otpad. Ljudi ne shvataju i ne cijene njenu vrijednost. Ovce šišaju jer je to neophodno, ali vunu bacaju. Jako je malo ljudi koji se bave preradom vune. Uglavnom su to udruženja koja vunu prerađuju u manjim količinama radi izrade tradicionalnih nošnji ili pletenje priglavaka i čarapa – ističu.
-Naši stari bili su mnogo zdraviji, a možda je razlog upravo tome i prirodni materijali koji su nosili. Bilo bi dobro kada bi svako od nas prepoznao vrijednost vune i mogućnosti koje nam ona nudi, pa osim što bi spasili vunu od propadanja nosili bi zdravije i kvalitetnije materijale – podsjeća Sejko Karić na specifičnosti uzgoja ovaca i problem plasmana vune.
Vlasnici ovaca u Kozincima i drugim gradiškim selima, poslije šišanja ovaca, spaljuju vunu jer nemaju gdje da je prodaju.
– Nažalost, tako je. Nekada se vuna mogla prodati, a sada je niko neće ni badava, na poklon. Postojale su vunovlačare, vuna se češljala, prela, imala je široku namjenu. Sada se sve promijenilo, a vuna nikome, ni za šta nije potrebna – kazao je Saša Lazić.