Stanje medija u Srbiji je uznemirujuće i nije bilo ovoliko loše još od pada Slobodana Miloševića.
Nacionalizam i govor mržnje u medijima bliskim vladi, napadi na nezavisne medije, kontrola i pritisci, sprječavaju rad kritičkih medija, a normalno da takvi mediji postoje. Problem je u tome što Evropska unija ili njeni zvaničnici ne razumiju u potpunosti koliko je situacija ozbiljna i spremni su da zatvore oči, jer im tako pogoduje, ističe u razgovoru za Danas Florijan Biber, profesor Centra za jugoistočne evropske studije Univerziteta u Gracu.
Jedna od vaših zanimljivih izjava je da su zemlje Zapadnog Balkana posljednjih godina sve više autoritarne i da se udaljavaju od demokratije. Zašto tako tvrdite?
– Naravno, ne postoji trend u tome. Makedonija je demokratičnija nego što je bila prije godinu dana, ali se Srbija kreće u suprotnom pravcu. Glavni razlog je u tome što ni evropske integracije ni druge reforme ne rješavaju stvarne izazove demokratije, poput slabih institucija, autokratskih vlada. Ti problemi su identifikovani u nedavno donijetoj strategiji Evropske komisije o proširenju EU, ali taj dokument nije ponudio jasan i uvjerljiv način da se oni riješe. Izjave zvaničnika EU pokazuju da Unija još nije voljna da identifikuje i izvrši pritisak na te vlade i njihove nedemokratske prakse. Uzmimo slučaj Makedonije. Bili su potrebni jasni dokazi, društveni pokreti i nasilni napadi u parlamentu prije godinu dana da bi EU reagovala i preduzela odlučnu i jasnu akciju. Demokratska stagnacija ili demokratski pad mogu da se vide u manjku medijskih sloboda. Srbija je u godišnjem izvještaju Reportera bez granica imala jedan od većih padova slobode medija u svijetu. Ostali elementi uključuju neformalni pritisak na nezavisne institucije, pritisak na glasače. Sve ovo nije dio demokratskog sistema.
U tom smislu onda, da li zemlje Zapadnog Balkana mogu da postanu članice Evropske unije sa ovakvim autoritarnim vladama?
– Ne, ne vjerujem. Naravno, mnoge vlade u regionu dobro skrivaju ili zamagljuju svoje autokratsko ponašanje tako što su navodno reformatori i istaknute demokrate. Možda je moguće s obzirom na autoritarne tendencije u nekim zemljama EU, ali sumnjam. Upravo iskustvo demokratskog pada u Mađarskoj i Poljskoj obeshrabruje ključne članice EU da prihvate nove članice koje nemaju jasan demokratski pravac. Teško je zamisliti da bi Srbija pod kontrolom Aleksandra Vučića ili Crna Gora pod kontrolom Mila Đukanovića mogle da se pridruže EU.
U novoj strategiji proširenja EU prema Zapadnom Balkanu ističu se dobrosusjedski odnosi i suočavanje s prošlošću kao jedan od elemenata koje zemlje Zapadnog Balkana moraju da ispune da bi postale članice EU. Prema vašem mišljenju, može li da dođe do pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije?
– Autokrate ne mogu da izgrade istinski dobre i produktivne bilateralne odnose. Oni na vlasti ostaju stvaranjem povremenih kriza zasnovanih na bilateralnim odnosima. Stoga, iskrenom pomirenju mora da prethodi otvorena debata o onome što se desilo u prošlosti. Razgovori o ratovima u Srbiji, kao i u Hrvatskoj, ali i drugim državama, fokusiraju se samo na sopstvene žrtve, a samo je mali broj društvenih aktera koji su spremni i sposobni da otvore teška pitanja o krivici, odgovornosti i zločinima. Oni koji to rade su „dežurni krivci“, aktivisti koji već dvije decenije trpe kritike.
U Srbiji je veoma izražen ruski uticaj. Zašto je to tako?
– Rusija je jaka zbog toga što stranke, političari i mediji u Srbiji, ali i drugdje u regionu, žele da Rusija bude prisutna. Uticaj Rusije je rezultat oportunizma lokalnih stranaka. EU i neke njene članice se lako dovode u zabludu tvrdnjom Vučića da je ruski uticaj jak sam po sebi, a kao rezultat toga nisu uvijek dovoljno kritični i ne zahtijevaju od Srbije na jasan način da uskladi svoju spoljnu politiku sa EU.
Srbija će morati da prizna nezavisno Kosovo
Hašim Tači i Aleksandar Vučić najavljuju da će ove godine biti potpisan „istorijski sporazum“. Hoće li Srbija morati da prizna nezavisnost Kosova prije nego što uđe u EU?
– Jasno je da će Srbija morati da prizna nezavisno Kosovo, bez obzira kako se to bude zvalo. Naravno, Vučić ima interes da odugovlači proces što je više moguće, jer on svoju podršku zasniva obećavajući kompromis. Čak i nakon dogovora, biće mnogo prostora za napete odnose. Pogledajte situaciju sa Srbijom i Hrvatskom.